Zvanični Tviter hashtag za Koncert Godine je #kg2011 i svi tvitovi sa tim hashtagom će se trenutno objavljivati ovde na naslovnoj stranici sajta kako bi i oni koji sutra ne budu na Spensu mogli da osete deo atmosfere!

Kačite slike i poruke uz vaše tvitove i obavezno ih potpišite sa #kg2011!

Za one koji ne koriste Tviter, zid na zvaničnom FB profilu Koncerta Godine će biti pravo mesto da saznaju najnovije izveštaje uživo iz Novog Sada!

Cenovnik hrane i pića, NS Koncert godine, 10.12.2011.:

- Hot dog (NS Weershla) kom. – 150
- Kokice – veliko pakovanje – 100
- Koka kola limenka 0.33 l – 120
- Pivo Lav točeno 0.4 l – 140
- Pivo Lav limenka 0.5 l (posle 1 h) – 150
- Pivo Tuborg 0.33 – 190
- Voda Knjaz Miloš gazirana 0.5 l – 90
- Voda Aqua viva negazirana 0.5 l – 90
- Sok Golf tetrapak 0.2 l – 120
- Guarana 0.25 l – 140
- Red Bull 0.25 l – 240
- Vodka Absolut 0.03 l – 150
- Gorki list 0.03 l – 120
- Whisky Jameson 0.03 l – 250
- Medovača 0.10 l – 230
- Vino Rubin (crno i belo) 0.2 l – 150
- Somersby 0.33 l – 180

Cene su u dinarima. Sva pića se služe u plastičnoj ambalaži – čašama.

U komentarima na ovu vest možete se dogovarati oko razmene karata. Oni koji imaju kartu za prodaju ili razmenu neka ostave neki kontakt kako bi ih zainteresovani lakše kontaktirali!
Karte možete menjati i prodavati i na zvaničnoj FB stranici Koncerta Godine.

Da li se osećate starijim i bitnijim bendom upravo zbog spoja vrlo značajnih imena domaće scene kada pričamo o ovogodišnjoj postavi Koncerta Godine?
Branislav: Svaki prošli Koncert Godine, a tako i ovaj, deo je rock istorije grada Novog Sada, Srbije i Balkana. Zahvaljujući isključivo svojim trudom i radom Zbogom Brus Li je postao nesumnjivo jedan od većih bendova koje naš Novi Sad trenutno može da ponudi. Sa šest izdanja iza sebe, pregršt odsviranih koncerata, kako velikih tako i malih diljem Evrope, sebe smatramo za rock dinosauruse Balkana koji ne odustaju od svoje ideje tako lako. Činjenica da delimo isti podijum sa velikim rock bendovima, koji su ispisali stranice rock priče naše zemlje, samim tim za nas je jedna uobičajena stvar koju smo radili više puta do sada i radićemo je i u buduće. Postava za ovogodišnji Koncert Godine je veoma jaka i obećava nešto više od obične rock svirke, svaki posetilac će biti ponosan što je bio tamo i upisao se svojim prisustvom u istoriju rokenrola Srbije i Novog Sada. Bendovi koji nastupaju imaju zavidan staž a redosled sviranja te večeri 10. decembra ga dosledno prati. Naše izbledele krštenice, koje govore da smo prilično stari, ne odaju naše stanje duha koje je po entuzijazmu ravno godištu većine razdraganih gostiju ovog velikog spektakla.

Zbogom Brus Li je dosta pažnje preusmerio na promociju u inostranstvu i postigli ste veliki uspeh na tom polju. To se uglavnom dešavalo nakon izlaska poslednjeg albuma „Ukleti salaš”. Koliko i da li je to pomoglo da i naši ljudi shvate da treba negovati „domaće vrednosti”?
Branislav: Posle izlaska „Ukletog Salaša” 2008. godine imali smo dug period koncertnih aktivnosti koji je obeležen nastupima na velikim festivalima u inostranstvu. Svirali smo u Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji, Poljskoj, veoma često u susednoj Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni. Bez obzira na jezičku barijeru koja nam je pretila, jer pevamo na maternjem jeziku, svaki od brojnih nastupa je prošao veoma dobro i govotovo uvek smo dobijali pozive da te nastupe ponovimo. Od samog početka bitisanja benda Zbogom Brus Li, davne 1992. godine  provlači se ideja prožimanja klasičnog punk rock koncepta sa tradicionalnim motivima oblasti naše zemlje iz koje dolazimo. Negovanje tih bezvremenih vrednosti je po meni nešto na šta bi svaki zemljanin trebalo da bude ponosan, da ih unapređuje i razvija u daljem pravcu, svakako u normalno pozitivnim konotacijama kulture i običaja prostora sa kojih potičemo a nikako u negativnim, koje su u poslednje vreme sve češće i koje se koriste u veoma loše svrhe. Gostovanje širom Evrope nam je pomoglo da shvatimo da u celom cirkusu ove naše Zemlje postoje normalni klovnovi, harlekini, mađioničari i iluzionisti koji te vrednosti shvataju na jedan normalan, zreo i nadasve zdrav način. Sama pomisao da u tom cirkusu i dalje ima kreativnih i normalnih osoba, a ne samo životinja zarobljenih u kavezima, novca i politike nam daje veru da naše bitisanje nije beznadežno.

„Ukleti salaš” je izašao, sada već davne, 2008. godine. Da li radite na novim pesmama i kakav je plan po izdavanju novog materijala?
Branislav: Zbogom Brus Li sledeće 2012. godine puni 20. rođendan. Taj jubilej nije mala stvar sa obzirom na to da nam ostaje još samo 5 godina do velikog srebrnog jubileja. Za sledeću godinu spremamo veliki izdavački poduhvat izdavanja novog albuma, singla koji će mu prethoditi, albuma sa neobjavljenim i demo snimcima, dokumentarnog filma o radu benda i ilustrovane monografije sa poezijom našeg frontmena Slavka Matića. Na ovom velikom i sveobuhvatnom izdavačkom projektu će se pojaviti i puno značajnih gostiju koji će se potruditi da sledećoj, jubilarnoj godini benda Zbogom Brus Li dodaju na značaju. Nikola Pejaković – Kolja, Peđa Vranešević iz Laboratorije Zvuka, Tijana Bogićević, Svetlana Ceca Palada, Mira iz benda Mila Ćopezo, Vojislav Malešev iz benda Killo Killo i Drum’n’Zez, naš zagrebački prijatelj Bobo Knežević su pridodali svoj raskošni talenat na singl izdanju. Čika Raša Popov, Sejo Sekson iz Zabranjenog Pušenja, Branko Kockica i mnogi drugi će verovatno gostovati na našem novom albumu. Gospodin Miroslav Jović veliki režiser i još veći prijatelj benda će uraditi dokumentarno-igrani film o životu benda, turnejama, pomalo o radu a malo više o zabavljanju na istim. Naši prijatelji iz novosadskog studentskog kulturnog centra će nam pomoći oko izdavanja monografije. Zbogom Brus Li je u veoma velikom poslu oko svih tih izdanja i neće izneveriti svoje verne fanove za veliki jubilej povodom 20 godina postojanja.

Mi, ljubitelji rock muzike, bili smo jako ponosni što će jedan punk bend, koga svi poznajemo (direktno ili indirektno) predstavljati punk-rock populaciju na Beoviziji, koja ne neguje muziku sličnu onoj koju svi mi volimo. Sa druge strane, oduvek sam se pitala da li je to pojavljivanje na Beoviziji imalo i negativnih konotacija, možda određenih posledica na vašu buduću muzičku karijeru. Da li vam je to bila odskočna daska, ili taj nastup doživljavate kao i svaki drugi?
Branislav: Nastup na Beoviziji svakako nije bio kao i svaki drugi. Takav nastup nije svojstven jednom punk-rock bendu i njime smo između ostalog želeli da pokažemo da u Srbiji postoje i neki drugi pravci i žanrovi u muzici izuzev jeftinih srceparajućih balada i novih tekstualno-muzičkih dostignuća starih, već odavno viđenih i slušanih autora koji vladaju „mainstream” scenom Srbije već desetinama godina. Nama je ovaj nastup doneo nove simpatizere u miljeu publike koja do tada nije mogla da se nazove našom i svakako je imao pozitivnog odjeka. Ali, odaću vam jednu polu-tajnu: od našeg nastupa na Beoviziji 2009. festival izborno takmičarskog tipa je prestao da postoji. Sa našom pesmom nismo došli tamo da bismo pobedili, jer smo znali da je to nemoguće, došli smo da pružimo oštru kritiku jednog kratkog uma konzumenta i većine performera na takvom tipu festivala. Mnogi taj pristup nisu mogli ili nisu hteli da shvate, kritika suženog uma nije imala dovoljno odjeka jer jer um potrošača jeftine “kulture” suženiji nego što smo mislili. Ali uspeli smo u tom smislu što smo našom pojavom zatvorili Beoviziju koja je te godine kao takmičarska prestala da postoji. Izgleda da je sve postalo suviše očigledno čak i samim organizatorima.

Vi ste iz Novog Sada i najbolje znate da je Koncert Godine bila omiljena godišnja manifestacija u zlatnim vremenima rock’n’roll-a u Srbiji. Neki se toga sećaju, mi, mlađi, smo slušali priče o tom legendarnom Koncertu Godine… Svima nam je drago zbog povratka te manifestacije. Da li misliš da ovako jedna manifestacija može razdrmati uspavanu publiku i dići ljude iz uspavanog sna, motivisati ih da se opet okrenu domaćoj sceni, koja je pomalo zapostavljena.
Branislav: Kriza koja zahvata rock muziku je priča koju slušam od kada sam počeo da se bavim muzikom a to je od kada znam za sebe. Ulaganja u kulturu bilo kog žanra su oduvek u ovoj zemlji bila mala ili nikakva, uvek se vozila priča da nam niko ne pomaže, da nam je teško i sve teže. Na globalnom planu svaki oblik zabavne muzike je u krizi, nema više gigantskih bendova koji pune stadione, svi se zatvaraju u male klubove i populacija publike je samim tim sve manja i manja. Veliki i jedini trenutni bog u koga svi veruju je novac, on diktira kako se zemlja okreće, on diktira u kom pravcu ide razvoj naše kulturne misli. Nažalost, taj pravac ne vodi nikuda. “Rock” zvezde se prave da traju sezonski, naprave što više para i nestanu u vrtlogu medija. Muzika kao umetnički odraz i mišljenje je stavljena u poslednji plan. Mnogo je mladih bendova koji daju oštre kritike svega ovoga ali nema ko da ih čuje, mediji ne obraćaju pažnju na njih jer nisu senzacionalni, skandalozni i nisu sve ono što mediji serviraju prosečnom građaninu. Nažalost, te iste medije takođe pokreće novac, kao i sve drugo i dolazimo do veoma slabe podrške mladim umetnicima koji zaista imaju šta da kažu. Jednostavno mediji su, planski ili ne, zaglupeli prosečnog potrošača i sve što nije užasno skandalozno na prvu loptu nije interesantno i ne može dobro da se proda. Žalosno je što nam “demokratija” servira priče o slobodi mišljenja a naše mišljenje jednostavno nema ko da čuje. Zbog svega toga publika izgleda uspavano i indiferentno prema svemu pa i prema muzici. Mi smo se oduvek trudili da budemo svoji i da mislimo kako treba, tako će biti i u budućnosti. Koncert Godine je samo jedan veliki korak u toj borbi za zdravo mišljenje koja traje već veoma dugo.

Šta je ono što će nam Zbogom Brus Li prezentovati ove godine na Koncertu Godine?
Branislav: Zbogom Brus Li će tog 10. decembra izvesti repertoar sastavljen od samih hitova, na žalost nećemo moći sve da ih svrstamo u set listu. Sviraćemo sve, od hitova iz davne 1995. godine do najnovijih koji nisu još objavljeni, kao što je nova pesma koju nam je poklonio naš prijatelj Nikola Pejaković Kolja, pod nazivom „Kakainka”, nju smo samo par puta izveli uživo i po pravilu je fanovi traže na Internetu posle svakog koncerta. Ona će biti objavljena na našem novom singlu sledeće godine. Mogu da obećam da će svi rado sećati našeg audio scenskog nastupa, kao što se rado sećaju davne 1999. godine kada smo bili obučeni u hokejaške dresove HK Vojvodine, ili 1997. godine kada smo zabavljali celu salu SPENS-a obučeni u četvoricu sajber Deda Mrazova, ili 1996. godine kada smo se predstavili kao lale iz paklene pomorandže.

Vidimo se u Novom Sadu.
Branislav: Pozdrav svim starim LiHedsima a i onim budućim, kojih će posle Koncerta Godine biti mnogo.

Ana Lukić
Nocturne Magazine

Kako se osećate kada znate da ćete nastupiti na Koncertu Godine u Novom Sadu, sa Eyesburn, Goblinima, Suneshine…

Šta uopšte mislite o Koncertu Godine i da li smatrate da će vratiti stari sjaj?
Anton: Ne znam šta da ti kažem, da li će moći da vrati stari sjaj. To je uvek bila velika manifestacija, uvek su tu bile dobre svirke, šta znam… To je u Spensu, ako sam dobro upućen. Lepo je i jako mi se dopada što opet udaraju! Ima veoma dobrih novih bendova…i mladih i starijih koji su se vratili.

Možeš li da uporediš mlade bendova danas i u svoje vreme? Kako je tada izgledalo a kako gledaš danas na to? Članovi mnogih mladih bendova će doći da vas čuju u Novom Sadu!
Anton: Moguće,moguće sasvim jer su verovatno rasli između ostalog i uz našu muziku. Pratio sam svih ovih godina, da kažem zbivanja na našoj sceni, po tim manjim klubovima i pričao sam nekim ljudima davno koji su zapravo sada mnogo toga izdali, da će sve to buknuti, da će doći trenutak kada će se oformiti jedna nova mlada scena samo kada se okupi dovoljno, a dovoljno je nekoliko mladih bendova koji mogu da povuku sa sobom ostale. Dovoljno je dva-tri benda koja imaju šta da kažu, a mladi ljudi kao i svi mladi ljudi uvek imaju nešto da kažu, da dignu svoj glas i da kažu sve ono što misle da bi trebalo da bude rečeno.

Primetiš li ponekada da nešto nedostaje novoj sceni, da mladi ljudi skoro i da nemaju malo bunta u sebi, da ne žele ništa da menjaju?
Anton: Ne mislim uopšte da oni imaju nešto manje da objave nego mi, samo je pitanje kako, ko i šta?! Pitanje je samo konkretno o čemu pričamo. Radi se samo o autentičnosti ljudi ili autora koji prave muziku i pitanje je koliko neko u sebi poseduje energiju i želju da oslobodi sebe, koliko mu je dobar provodnik. Neko se uči a neko je jednostavno nadaren, ali energiju koju nosi mladost treba ceniti više jer je ona dragocenija! Nije ona baš zamena za iskustvo, ali kada ona nastane to je ako neka vrsta rađanja. Ono što je prvo uvek je najbolje. Kao što se sprema prvi album ceo život ili šesti, nije ni bitno, samo ako imaš šta da kažeš onda je i taj šesti dobar kao prvi.

Da li uopšte možete da opstanete od rock ‘n’ roll-a i kako se osećaš kada znaš da o svemu, pa i o vama odlučuju prosečni ili ograničeni ljudi?
Anton: Celog svog života radim samo to i ništa više – sviram! Mada je to užasno široka tema. Na kraju krajeva odlučuješ samo ti sam, čoveče. Nije dobro, svet je takav kakav jeste, ali da ti pojasnim – ako bi se čovek ugledao samo na to kakav svet jeste i kakvi ljudi upravljaju njime gde bi onda tu bio On. Zapravo, jedan čovek koji se bavi bilo kojom umetnošću, a evo pričamo pre svega o rokenrolu, mora da bude negde u sebi dete, a evo mi sviramo 30 godina i još uvek smo deca. Prosto, moraš da naučiš da se igraš, a na kraju da sve vreme imaš tu potrebu da se igraš. Život može da bude klopka ali da su opet tu vrata, izlazi koji vode u slobodu.

Da li Partibrejkersi spremaju neki novi album i kada bi to otprilike trebalo da bude? S obzirom na to da ste prošli snimali 9 meseci i imali velike probleme sa izdavačima, a da je opet ceo tiraž rasprodat u jednom danu, šta možemo da očekujemo?
Anton: Isto kao i uvek – trudimo se da napravimo dobru muziku. Još uvek se igramo, na tom nivou smo, pravimo pesme, džemujemo i tako to. Sve ima svoj ritam.

Kakav je osećaj prodati 4.000 primeraka za samo jedan dan? Da li te je to podsetilo na neko prošlo, uslovno rečeno “bolje” vreme? Da li si se na kraju  osetio pobednikom jer niko nije hteo, želeo da vas objavi?
Anton: Ma sad to ne znam, i ja sam čuo neke takve informacije, ali mislim da je to prenaduvano. Super je prodati puno ploča, nosače zvukova, ali mislim da je mnogo bolje da taj nosač nosi dobru stvar. Mnogi  danas mogu da prodaju puno ploča. Mislim, ono što si pomenuo u prethodnom pitanju – zapravo, stariji ljudi mnogo brže odustaju, nisu spremni da se menjaju, da menjaju svoju muziku, da sarađuju sa novim ljudima, da izađu iz sebe… Inače tu ploču je izdao PGP jer je tada radio čovek koji je izdao i nas i Disciplinu Kičme. Za razliku od ljudi koji su radili pre njega, on je kapirao muziku i želeo da napravi nešto, opet da zatalasa površinu jer je taj PGP do tada nekako životario. Ne znam šta se dalje desilo i šta se danas dešava.

Da li ste svesni  činjenice da ste Cane i ti postali, bukvalno,  kult rokenrola na ovim prostorima i kako se nosite sa tim? Kako se uopšte nosite zajedno jedan sa drugim, skoro pa 30 godina? Šta vas još uvek drži zajedno?
Anton: Sviramo čoveče! Evo, sada opet pravimo pesme i to je to. Kao svako prijateljstvo koje jako dugo traje ima svoje uspone i padove, kao reka kad meandrira. Ali ono što je bitno jeste taj trenutak čistine kada sviramo, kada razmenjujemo ono zbog čega smo se okupili!

Da li imaš nešto da poručiš čitaocima jedinog štampanog rokenrol časopisa u Srbiji i publici Koncerta Godine?
Anton: Mislim da je mnogo lepo, mnogo lepo baviti se muzikom! Muzika je plemenita stvar, osim što razvija vijuge, razvija plemenite osobine kod čoveka. Mnogo mi je drago kada vidim da neko svira, da piše neke pesme, da piše knjige, da crta nešto, da promišlja život. Živi! Trudi se da nađeš svoj put ka životu, da propratiš stazu kroz ovaj život koji nije lak… Muzika je jedan od načina kako možeš da pristupiš drugom čoveku. Muzika je jako moćan medij, prolazi kroz sve zidove, sa telom je kompatabilna, sa čovekom, može da ga naštimuje ili raštimuje. Vibracije su takve prirode. Prosto je. Znam po sebi – čim mi nije okej, pustim nešto i odmah kez, odmah mi je bolje! Evo, mi smo svirali svugde, pa i gde su neki ljudi u fazonu da je nemoguće svirati, a mi smo svuda bili i sticali nove prijatelje. Kao neko istureno odeljenje mostogradnje, pravimo neke nevidljive mostove, spajamo neke nevidljive obale dobre volje. Muzika spaja ljude! Tako i vi!

Sloboda ili Ništa?!
Anton: Hah, pa zna se…Sloboda!

Marko Milojević
Nocturne Magazine

Je li paralelni svet zapravo klasična priča za bend iz Srbije? Piše se, svira se, bori se, ne odustaje se, ali u smiraj dana se mora priznati da se od toga ne može živeti…
Boban: To sam sebi priznao pre 20 godina i video da ovde, ako si ispravan, jedino tako i može. Čoveka ne određuje i ne definiše posao kojim se bavi, već njegovi kvaliteti, rezultati, sama dela. Sve ove godine, radilo se svašta, muvalo, preživljavalo, pa ipak bend nam je bio i ostao na prvom mestu.

Prešli ste zaista zanimljiv put – od čistokrvnog Oi!, pa preko street punk i punk-rock benda, sve do HC-metal-alternativnog rock sastava. Kako bi okarakterisao današnji RN?
Boban: Muzički izraz se sigurno menjao. Bilo bi glupo muzički porediti sadašnji Ritam Nereda i onaj s početka ’90-ih. To su dva različita doba, dva različita sveta, dve različite dekade. Mislimo da smo tih 20 godina išli stalno napred, uzlaznom putanjom i smatramo da je naš stav u suštini ostao isti. Zbog toga smo i preživeli sve ove godine.

RN je unikatan bend, pogotovo u našoj zemlji i to ljudi umeju da prepoznaju. Čak šta više, uspeli ste u nečemu u čemu i „veći“ bendovi nikad nisu – može se reći da ste ujedinili rock publiku – Ritam Nereda vole skinheads-i, pankeri, metalci, korovci, rokeri… Mlađi to ne znaju, ali tokom devedesetih rock publika je bila prilično „posvađana“ i „na nož“, praktično dok se vi niste osilili. Vidiš li i ti RN kao svojevrsnog ujedinitelja rock publike?
Boban: Ma ne! Svi žanrovi i podgrupe koje si nabrojao čine i u suštini jesu rock’n'roll. Po stavovima i muzici se razlikuju, ali u biti, to je vrlo slično. Mislim da je baš ta podela na grupe, podgrupe, uticala da se cela priča suzi i smanji i da rock muzika izgubi na snazi, autentičnosti i masovnosti. Sami bendovi su tako žanrovski okarakterisani, etiketirani i usko vezani za scenu kojoj pripadaju, a tu nema nekog napretka. Na nas su uticale dobre pesme i sami bendovi a ne muzički pokreti i žanrovi. Uvek smo razmišljali na taj način i trudili se da pravimo takvom našu muziku.

Jedna od prvih asocijacija kada se izgovori ime benda jeste – Novi Sad. I kao što znamo NS je oduvek prednjačio upravo u punk muzici. Zašto je baš punk oduvek bio jak u NS-u?
Boban:  Novi sad je upravo zbog prirode ovdašnjih ljudi takav. Uvek je bio otvoren za sve vrste umetnosti i ljude koji su tu umetnost prezentovali na neki svoj, drugačiji način. Pratili su se svi značajniji svetski trendovi i trudilo se da se ide u korak sa vremenom. Tako se i punk pojavio daleke 1976. godine i krajem ’70-ih imao baš mnogo poklonika. Sve to je rezultiralo osnivanjem jedne reke mladih bendova koja traje sve do današnjih dana. Tadašnji punkeri su bili stvarno odabrane face koji su se svojim izgledom, ponašanjem i stavom totalno razlikovali od ostale omladine, tadašnje jednopartijske države, koja je već godinama izgledala sivo, bezidejno, monotono, uniformisano. To je bila prava stvar, sveža krv. Mada znamo da je danas sve drugačije, svesni smo našeg grada i na njega smo veoma ponosni.

Jedan ste od retkih domaćih bendova koji imaju fanove, u pravom smislu te reči. Koliko vam znači podrška fanova?
Boban:  Bez njih bi sve ovo bila obična farsa. Godišta i profili naših fanova su toliko različiti da je to ono što nas čini drugačijim, nekako ponosnim. Publika koju smo viđali po nastupima tokom ’90-ih, i danas dolazi na koncerte i sa mlađim ljudima čini samo jezgro našeg fan base-a. Ovom prilikom im se iz srca zahvaljujemo na bezrezervnoj podršci.

Šta više da radimo s medijskom blokadom za rock bendove? U Vojvodini je nešto bolja situacija nego u centralnoj Srbiji, a opet, čini se, podrška medija kao da ne postoji…
Boban:  Naravno da ne postoji. U zemlji kakva je naša, gde su mediji odavno okrenuli leđa svemu normalnom, promovišući šund i kič kao jedinu moguću soluciju, mesta za rock muziku i sve njene žanrove, jednostavno nema. Ta televizija nam nameće jednu drugačiju sliku, koja je pravilima određena i svešću ograničena. Kada na vlastitom televizoru poseduješ 60 i više kanala i kada među svim tim programima ne možeš naći ni dve TV kuće koje u svojoj programskoj koncepciji imaju emisije posvecene rock muzici, shvatiš koliko je situacija bolesna i ozbiljna.

Kažu da što si stariji to si mirniji, ali kao da to ne važi za vas, kako u muzičkom tako u tekstualnom smislu. Koja bi mogla biti najvažnija poruka iz vaših tekstova? Uvek se boriti za pravdu, uvek prkositi nepravdi ili da uz RN pojedinac nikad neće biti sam?
Boban:  I o svemu tome što si rekao…ali i o materijalnom svetu otuđenosti i samoće, sa svim svojim pravilima i normama koje nas okružuju. Trudimo se da našom muzikom odupremo od svog tog sivila i da ostanemo slobodni.

Je li 10 godina i za tebe svetlosnom brzinom preraslo u 20 godina? Ima li razloga napraviti pesmu „20 godina“?
Boban:  Tada smo verovali u bolje sutra, a sada ima mnogo razloga za novu revoluciju. Ovaj put da se sprovede do kraja, bez izuzetaka. Stvarno ne znam dokle ljudi mogu da trpe ovakvo stanje razočarenja, poniženja i laži. Dokle mogu da gledaju kako polako, ali sigurno postajemo siromašni, bedni i jadni u svojim bićima. I sve to zarad loše politike, pohlepe, likova koji nam sede po grbačama i mažu oči šarenim lažama. Dokle?

Prošle godine je upravo u NS-u iz pepela podignut kultni Koncert Godine! Koliko je taj fest bio i jeste bitan za „odrastanje“ Nereda? Kakav je osećaj bio nakon toliko vremena, popeti se opet na binu u SPENSU, opet biti deo te priče koja je faktički jedina držala rock na nogama dugo vremena?Šta možemo očekivati od ovogodišnjeg nastupa RN na Koncertu Godine?
Boban:  Koncert Godine je predstavljao sve ono najbolje što je tadašnja scena mogla da pruži. Pored toga što je scenu održavao živom, privlačio je veliki broj publike i pažnju medija, bio je i odskočna daska mnogim bendovima. Nama je uvek uživanje i zadovoljstvo pojaviti se pred sugrađanima i na moćnoj, kvalitetnoj bini odgrmeti repertoar, što je moguće bolje. Uvek nam je bila čast da nastupamo na Koncertu Godine a ove godine specijalno. Publika može da očekuje odličan zvuk, dobre pesme i gomilu neobuzdane energije upakovane u paklenih 45 minuta našeg nastupa.

Boban Pantoš
Nocturne Magazin

Nakon pune decenije, Sunshine je opet na Koncertu Godine. Kako se osećaš povodom toga, reklo bi se povratak na „mesto zločina“? Ima li nekih posebnih očekivanja od predstojećeg koncerta?
Bane: Ne, ne kapiram da je to mesto zločina, već događaj koji čine i nas i naše nove fanove srećnim. Možemo ponovo, kao nekada, na tom velikom mestu, da napravimo što bolje zezanje i razvijamo pozitivnu energiju. Ako je moguće i da što više negativne energije transformišemo u pozitivnu energiju!

Koliko je ponovno postojanje Koncerta Godine „vetar u leđa“ domaćim bendovima? Kao da vraća nadu u postojanje domaće scene, da nije rekla i dala sve što je mogla.
Bane: Što se toga tiče – svaka čast. Zaista jeste velika podrška domaćim bendovima i uopšte rock’n’roll sceni kako bi opstala u ovim nenormalnim uslovima današnjice u kojoj svi živimo.

Spremate li možda neku posebnu set listu ili će to biti jedan standardan Sunshine nastup?
Bane: Ne postoji standardan nastup Sunhine-a. Gledaćemo da bude sigurno drugačiji od skorašnjih, jer publika Novog Sada jeste to zaslužila na osnovu velike ljubavi i pozitive koje dobijamo svakim dolaskom u taj grad!

Od nastupa u drugoj polovini ’90-ih na Koncertu Godine, koji ti je ostao u najjačem sećanju?
Bane: Svakog se vrlo dobro sećam, jer nam je trebala velika hrabrost i upornost u to vreme da razbijemo predrasude da nismo dizelaši i da nas publika prihvati. Prvi put smo imali vatreno krštenje i dobro je da smo preživeli, dok svake sledeće godine je bilo neuporedivo bolje, do onog trenutka da je svetlost Sunshine-a konačno pobedila mrak.

Pre nekog vremena sam posle nekoliko godina opet video spot sniman na koncertu u Hali Sportova. Da li misliš će opet neki domaći bend napuniti  jednu veliku halu do vrha, a da to nije u okviru Koncerta godine?
Bane: Naravno da hoće i treba. Osnovna stvar koja mora da se promeni jeste da se opet da dovoljno mesta rock’n’roll-u u medijima kao što je bilo tokom ’90-ih, da bi uopšte moglo da se parira turbofolk šundu.

Koja je trenutna situacija sa vama? Nakon oživljavanja benda i intenzivnih svirki, ima li naznaka o nekom studijskom materijalu? Koji su planovi što se koncerata tiče?
Bane: Upravo se radi na novim pesmama. S obzirom na to da je vreme dosta drugačije nego ranije, da li ćemo izbacivati singlove ili album, videćemo. Po svemu sudeći, namera nam je da napravimo kontinuitet od nekoliko uzastopnih singlova i time damo precizniju sliku u kom pravcu idemo. Tokom ovogodišnje turneje smo shvatili koliko ljudi žele nove pesme, a sama podrška publike nam daje veliki podstrek za realizaciju novih pesama.

Očekuje li se posebna podrška iz bloka da vas isprati i na Koncertu Godine?
Bane: Podrške iz blokova će sigurno biti kao ujedinjeneje sa svim fanovima Sunhine-a iz Novog Sada i okoline!!

Stefan Lazić, 02.12.2011.
Nocturne Magazine

Sledili su njihovi možda najbolji albumi „Spremanje ribljeg gulaša zahteva visoku koncentraciju“ (Metropolis, ‘94) i „Strašni sud“ (Metropolis, ‘96), koji je dao najveće hitove benda „Ustani i kreni i „Večna lovišta“ i tiražno je bio daleko od svih ostalih i krenuli u pravcu dalje evolucije bazičnog punk rock izraza. Zanimljivo je da su svi ovi albumi trajali tačno 45 minuta što su članovi benda objašnjavali željom da njihovi albumi stanu na jednu stranu, tada aktuelnih, 90-minutnih kaseta, reprezentujući duh solidarnosti svojstven alternativnoj sceni.

Nakon ploče „Kao da ničeg nije ni bilo“ (Fabrika, 1998.), koja je predstavljala bolni krik koji niko nije čuo, grupa je zbog tadašnje političke situacije u zemlji prestala sa radom, a diskografija Dža ili bu dopunjena je živim (1999.) i best of (2005.) izdanjem. Povratak na scenu nagoveštavaju 2007., kada im izlazi album “Ultra muk”, a nastup na NS Koncertu godine 2011. će biti prilika da pretpremijerno čujemo i neke nove pesme, koje su snimljene za novi album, čiji je izlazak najavljen za 2012. godinu.

Glavna osa oko koje se vrtela (i vrti) egzistencija benda je pevač i tekstopisac grupe Nebojša Simeunović Sabljar. Slično Canetu, i on je od svojih vokalnih (ne)sposobnosti uspeo da napravi zaštitni znak grupe, pretvarajući tako hendikep u vrednost, nedostatak u prednost. Naravno, lavovski deo takvom ishodu stvari možemo pripisati njegovoj britkoj poeziji koja nikad nije pristajala na kompromise i ustupke.

Na kom nivou su aktivnosti benda u 2011 godini, u poređenju sa prethodnim  periodom?

Ove godine smo imali veliki broj koncerata i dosta gostovanja na festivalima, što u Srbiji, što i van Srbije. Pomenuću Šabački letnji festival, Srebrenički Silvertown Shine i Desant na Drvar, naravnou Drvaru gde smo bili u prilici da posetimo i pećinu u kojoj se krio J.B.Tito. U očajničkoj potrazi za dotičnom legendom osvetljeni upaljačima i mobilnim telefonima spustili smo se u najzabačenije delove pećine. Snimali smo album i proveli puno vremena u našem studiju Fabrika koji se zahvaljujući mom iznenadno dobijenom nasledstvu našao u novom prostoru i sa novim setapom.

Kako gledaš na današnju postavu bandova u odnosu na onu sa Koncerata godine 90-ih godina i koje su njene prednosti, a koji eventualno nedostaci?

Odlična jer lajnap po odabiru podseća na devedesete. Dosta bendova se vratilo na scenu. Tada je bilo teško vreme ali mnogo više rokendrola. Obnavljanje Koncerta godina veliki je pomak na bolje.

Koji repertoar će biti na set listi 10.12.?

S obzirom da je u pitanju festival sviraćemo sigurno proverene hitove kao što su Staljin, Večna lovišta i Ustani i kreni .Takođe premijerno ćemo odsvirati i naš budući singl za novi album.

Šta radiš danas, od čega živiš, koliko stigneš da se baviš muzikom u takvim  okolnostima?

Radim kao video montažer rialitija…vec 6-7 godina. Sezonski rad na ugovor po serijalu omogućava mi da imam vremena da se bavim muzikom. Uleti tu i po neko snimanje u studiju tako da kombinacijom svega toga živim kolko – toliko ok.

Proleće, novi album, imam informacije da se sprema nešto jako dobro?

Da… album je snimljen i nalazi se u fazi miksa. Zvaće se Kukovo leto. Producent je bio Theodore Yanni  koji je svojevremeno bio producent EKV-a.
Album je najbliže starijem zvuku benda iz perioda sredine devedesetih …rekao bih albumu “Strašni sud”. Ovoga puta smo išli na to da nadjemo dobar gruv u vrlo jednostavnoj postavci bubanj,gitara,bas,vokal bez dodatnih eksperimenata. Album ima 10 pesama i  sve su na kraju odlično izašle tako da će nam biti teško da odredimo šta će biti prvi singl. Nikad nam se ranije nije desilo da publika na koncertima na bis traži stvar koju smo to veče prvi put odsvirali ali sa ovim albumom se to dešavalo…To je dobar znak.

Uvek oštri i beskompromisni, kritički okrenuti ka negativnim dešavanjima u društvu, bili ste otvoreno protiv režima 90-ih. Šta nas je danas snašlo, osim rasprodaje?

Najveći lopov u ovoj državi je država.U suštini se nije mnogo izmenilo bar po pitanju kulture. Problem je što su ovde promene došle kad je ljudima udarilo na stomak a ne na mozak. Po pitanju rokendrola stanje je teže…medijska zastupljenost je daleko manja nego 90-ih iako smo tada mislili da će s promenama doći i do urbanih promena u društvu. Do tih promena na žalost nije došlo.Dok ovo kucam na tv-u ide prilog kako se ekskluzivno prati svaki sekund odlaska Cece od kuće do suda..Neko ukrade 2 miliona evra i uživa na gajbi a neko padne sa vutrom  i suši se u Padinjaku 3 godine…Šta dalje reći…?

Šta novo uskoro može da očekuje vaša publika, kakvi su tvoji planovi?

Može da očekuje da ćemo ostati na liniji na kojoj smo bili svih ovih godina. Bez kompromisa, energija, iskrenost i istina. Sledeće, 2012. godine na 25. godišnjicu od osnivanja benda novi album i jedan veliki koncert .

Neka poruka za fanove pred nastup na NS Koncertu  godine 10. decembra…

Dođite na vreme

Gunsale

Dreddup

Branimir i neprijatelji

Potres

Concrete Sun

Kolaps